San o sigurnijem i boljem životu često dolazi uz cenu koju mnogi ne vide odmah. U potrazi za boljom budućnošću za svoju decu, mnogi roditelji odluče da napuste dom i odu raditi u inostranstvo. Međutim, ono što na početku izgleda kao mudra i privremena odluka, s vremenom može ostaviti duboke emocionalne rane.
Zorica, danas 68-godišnja žena iz Zrenjanina, svoju priču deli tiho, gotovo šapatom. Pre više od trideset godina, zajedno sa suprugom, odlučila je otići raditi u Nemačku. Imali su dvoje male dece – ćerku od tri godine i sina od pet.
“Bila je to najteža odluka u mom životu”, kaže Zorica. “Ali verovali smo da radimo ono što je ispravno. Ostavili smo ih mojim roditeljima i rekli: ‘Vraćamo se brzo, čim se malo snađemo.’”
Planirali su nekoliko godina rada u inostranstvu, uverenja da će im deca kasnije biti zahvalna na žrtvi. Ali godine su prolazile, poslovi su se nizali, a povratak kući stalno se odlagao.“Svaki odlazak bio je bolan. Moja ćerka me hvatala za suknju, sin trčao za automobilom. Srce mi je pucalo svaki put kad bih zatvorila vrata za sobom.”
Zorica i njen muž nisu žalili trud. Radili su dan i noć, odricali se odmora i sopstvenih potreba. Slali su novac redovno, bez kašnjenja. Kupili su deci stanove, finansirali školovanje, omogućili im sve ono što su oni sami nekada mogli samo sanjati.
“Mi ih nismo zaboravili. Bili su u svakom pismu, svakom telefonu, svakoj misli.”Nakon više od dve decenije rada, odlučili su se vratiti. Očekivali su zagrljaje, osmehe, zahvalnost. Umesto toga, zatekli su zid.
Sin ih nije dočekao. Nije ni odgovorio na poruku o povratku. Ćerka im je rekla kratko i jasno: “Vi ste nas ostavili. Birali ste život bez nas – birajte ga i dalje.”Zorica te reči i danas čuje u glavi. “Nisam ih zaboravila. Mislila sam da će razumeti. Ali izgleda da nikad nisu.”
Danas živi u tišini, u jednom stanu u Zrenjaninu. Njen suprug je teško bolestan, ona jedva hoda. Njihove unuke je videla svega dvaput – i to iz daljine.“Ne kažu mi ‘baka’. Zovu me po imenu. Kao da sam im strankinja.”
Njena svakodnevica je jednostavna: klupa ispred zgrade, nekoliko pogleda ka prolaznicima, i čekanje koje više nije ispunjeno nadom.“Ne nadam se više ničemu. Samo se molim da me ne zateknu uplakanu, ako se ikada pojave.”
Zorica priznaje da više nema suza. Samo tišinu i misli koje se ponavljaju.“Dala sam im sve što sam mogla. Novac, sigurnost, krov nad glavom. Ali nisam im dala ono što je bilo najvažnije – sebe.”Kaže da ne traži ništa od njih – ni oproštaj, ni zahvalnost.
“Samo da me pogledaju i kažu: ‘Znamo da si nas volela.’ Ništa više.”Zorica veruje da je najveća greška bila što je poverovala da materijalno može zameniti prisustvo.“Deci treba miris mamine kose. Potrebno im je da ih neko ušuška noću. Potrebna im je bajka pred spavanje. To sam propustila. I to ne mogu vratiti.”
Ne zna da li će joj deca ikada oprostiti. Niti zna hoće li ona sama sebi ikada oprostiti.Ali jednu poruku ima za sve mlade roditelje koji danas razmišljaju o odlasku:“Ne kažem da ne treba raditi. Samo kažem – ne zaboravite da vas deca ne pamte po novcu, već po prisustvu. A prazna stolica za trpezom nikada ne ostane neprimećena.”
